Klodovik HOME BiH language English language HOME

Хришћанска уметност икона

и њена употреба у Цркви настаје на основу одлука Седмог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 787. године.
Од тада је сликање икона дозвољено, због тога што је утемељено на оваплоћењу Сина Божијег Исуса Христа.
У Сину Божијем који је постао човек, Христос Бог је постао видљив, сазнајан и доступан људима.
На том уласку Бога у историју управо се темељи и спасење људи, и вечно постојање.

Хришћанска уметност је дозвољена у Цркви, јер њен циљ јесте да покаже да је целокупна икономија
спасења у Христу истинита, да је Христово оваплоћење као Бога, страдање и васкрсење истинито,
да се догодило у телу. То се односи и на сликарство, односно на иконописање.
Сабор је одлучио да се свете иконе Христове, Богородице, апостола, анђела и свих светих поштују
и да се целивају, али то не значи и клањање материји, тј. то није идолопоклонство
како су то тврдили противници иконопоштовања, него значи клањање прототипу који је на иконама изображен.
По речима сабора: “Част указана икони ка прототипу се уздиже”.
Другим речима, онај који указује част икони ту част указује, личности, која је на икони изображена.
А та личност, тј. ипостас је ипостас Сина Божијег. Међутим, ипостас, односно личност,
не постоји без природе и зато је неопходно да би се пројавила личност, да постоји и природа.
То се пре свега односи на Господа Исуса Христа који се као личност оваплотио,
а не и његова Божанска природа и ако би требало да му се клања као Богу,
то не се може другачије него да се поштује у телу, тј. кроз материју, тачније у људском облику.


www.ikonopis.net | www.obradjovanovic.rs